Već neko vreme u Evropi postoji trend eksperimentisanja sa ekološkim naseljima prilikom čije izgradnje se vodi računa o poštovanju najviših ekoloških standarda, recikliranju i smanjenju korišćenja prevoza.

Međutim, možda najveći proboj u ovoj oblasti dolazi iz Kine. Po rečima ljudi koji stoje iza tog projekta u pitanju je model za sve buduće ekološke gradove širom sveta.

U saradnji sa predstavnicima iz Singapura, Kineske vlasti sprovode iscrpna istraživanja i odvajaju značajne fondove za izgradnju ekološke zajednice koja bi mogla da primi oko 350 000 ljudi i to na zapadnoj obali Bohaija, jednog od najzagađenijih mora na svetu. Nalazi se na oko 150 km od Pekinga.

Ovaj budući grad površine oko 30 kvadratnih kilometara je već počeo sa izgradnjom i dobio svoje ime – Tjanđin Eko-grad.. U septembru 2008. godine  zvanično su otpočeli radovi a predviđa se da će za završetak celog projekta biti potrebno 10-15 godina.

Ovakav pristup izgradnji je svakako neophodan – procena je da će u sledećih 20 godina broj stanovnika u urbanim oblastima Kine dostići više od 300 miliona što je jednako ukupnoj populaciji SAD-a. S obzirom na to da su troškovi gradskih naselja tri puta veći u odnosu na seoska naselja, ovo će predstavljati ogroman pritisak na energetske i vodene resurse. Osim ako se nešto ne promeni.

U Tjanđin Eko-gradu je predviđena upotreba snage vetra i geotermalnih izvora, međutim to bi trebalo da bude samo 20% od ukupne potrošnje grada. Za zemlju kao što je Kina, ovo predstavlja minimalni pomak u odnosu na ciljeve smanjenje emisije ugljen-dioksida koje su kineske vlasti postavile.

Svaka zgrada bi trebalo da ima izolaciju, dvostrukih zidova i napravljena isključivo od materijala koji potpadaju pod stroge ekološke državne standarde. Više od 60% otpada bi trebalo da se reciklira. Kako bi se smanjila upotreba kola za 90%, laki metro bi trebalo da prolazi blizu svake kuće.

Predviđena je skoro najveći odnos zelenih površina po stanovniku u celoj Kini – 12 kvadratnih metara po osobi. Takođe, vodiće se i kontrola potrošnje vode i određen je limit od 120 litara vode dnevno po domaćinstvu. Više od 50% ove vode dobijaće se preradom kišnice i tehničke vode.

Uspeh ovog celog projekta leži u pronalaženju pravog odnosa između ekonomije, upotrebne vrednosti i ekoloških standarda.

Đorđe Jančić