Tradicionalna japanska arhitektura je zasnovana na jednom umerenom, svedenom i duboko duhovnom principu koji se trudi da bude u konstantnom skladu sa prirodom.
Shodno tome, jedni od najlepših vrtova na svetu su dela japanskih pejzažnih arhitekata i umetnika. I dan danas, njihovi savremeni radovi se baziraju na pravilima i formama koji važe već nekoliko vekova.
Pejzažna arhitektura i hortikultura u Japanu imaju tradiciju staru više od hiljadu godina. Još je u XI veku izdat pravilnik o hortikulturi – Sakuteyki. Smatra se da je prvobitno primenjen u baštama šintoističkih manastira. S obzirom na to da su najveći deo svog života provodili u okviru manastira, živeći relativno izolovanim životom meditacije, molitvi i filozofskih rasprava, monasi su kreirali jedinstveni svet u kome su kroz raspored različitih elemenata uspeli da prenesu duh planinskog obronka ili morske obale. To je postignuto veštim kombinovanjem i pažljivim pozicioniranjem veštačkih jezera, različitog kamenja, staza, biljnih vrsta itd. Moć svete vatre (Kami) je predstavljana pojedinačnim kamenjem (Iwakura).
Svaki posetilac ovakvog vrta neminovno je osećao duboku povezanost sa nečim uzvišenim i božanskim, što je i bio cilj – stvaranje okruženja u kome je spiritualnost cvetala. Tokom XIV i XV veka, ustanovljen je karesensuy – stil zastupljen u budističkim hramovima koji je iskazivao svedenost i asketizam Zena. Zapadnjacima, Zen minimalizam budi asocijaciju na savremena dizajnerska rešenja, ali u japanskoj kulturi njegov uticaj je praktično nemerljiv – od čajne ceremonije, preko pozorišta, uki-o slikarstva, kaligrafije i mnogih drugih aspekata života.
Za budističkog monaha, stvaranje ovakvog vrta predstavljao je, pored fizičkog, i snažan duhovni napor kroz koji se postizalo pročišćenje. U okviru toga, postojao je i specifičan odnos prema kamenju koje, po istočnjačkom shvatanju poseduje dušu, isto kao i biljke i životinje. Ovakav odnos je odredio i način upotrebe kamenja u kasnijim periodima.
Kreiranje modernog Zen vrta ima za cilj da se sa što manje elemenata iskaže i dočara što više. Ovaj efekat je savršeno postignut u novom vrtu za jedan hotel u Tokiju, delo arhitekte Šanmajamo Masume. Po njegovim rečima, glavni izazov je bilo kreirati mesto za meditaciju i osamu u sred gradske vreme, megapolisa kao što je Tokijo.
U XV veku, kada čajna ceremonija postaje jako popularna, jedan jako bitan segment društvenog života se prenosi u vrt. Tu posetioci koriste kamenje kako bi prešli preko potoka, oprali ruke u kamenim posudama i uživaju u igrama svetlosti i senke koje kamene lampe pružaju. Na primer, arhitekta Kišo Kurokava, autor Muzeja savremene umetnosti u Hirošimi, je napravio na krovu svoje kuće čajnu baštu. Dok sedi u svom modernom stanu i pije čaj može da uživa u klasičnoj bašti sa kamenom stazom i uživate u jedinstvenom efektu zelene oaze u sred solitera i užurbanog saobraćaja.
„Kada kopiraš radove poznatih majstora iz prošlosti, ne gubi iz vida želje vlasnika, ali stvaraj sopstvenim stilom“ – poručuje nam Tačibana Tosituna, čuveni arhitekta iz XI veka, čije su reči, i posle skoro 1000 godina isto tako aktuelne.
Đorđe Jančić
